Свака комуникација међу
људима одвија се између онога ко шаље поруку (говорника) и онога који прима
поруку. Основни елементи комуникације међу људима су:
1. пошаљилац поруке
(говорник) – питање КО ГОВОРИ;
2. прималац поруке
(саговорник) – питање КОМЕ ГОВОРИ;
3. сама порука (тема
разговора) – питање О ЧЕМУ СЕ ГОВОРИ.
У свакодневном животу
разговарамо са различитим људима и причамо о различитим темама. Нећемо о свакој
теми говорити на исти начин и нећемо се свакоме обратити на исти начин. Као
пример можемо узети познату аферу са алфатоксинима: на један начин ће технилог
свом колеги технологу писати о њима у научном чланку; на други начин ће то
објаснити новинар широкој јавности; на трећи начин ће то испричати кући своме
брату или сестри; законодавац ће на четврти начин формулисати законске одредбе
о нивоу алфатоксина у млеку; а неки довитљиви писац ће ово, опет на пети начин,
искористити као тему за свој роман. Дакле, језик којим говоримо мења се у
зависности од тога КО ГОВОРИ, КОМЕ ГОВОРИ и КОЈА ЈЕ ТЕМА РАЗГОВОРА, односно
језик се мења у зависности од ФУНКЦИЈЕ У КОЈОЈ СЕ КОРИСТИ.
ДЕФИНИЦИЈА: Функционално
раслојавање стандардног језика условљено је говорним ситуацијама у којима
говорно лице (усмено или писмено) општи са присутним или с претпостављеним
лицем (слушаоцем или читаоцем). Раслојавање се врши према НАМЕНИ ПОРУКЕ
(функцији који језик врши у процесу комуникације и избору изражајних
средстава).
ПОДЕЛА ФУНКЦИОНАЛНИХ
СТИЛОВА:
Функционални стилови се деле
према намени поруке и/или према сфери људске делатности на:
1. књижевноуметнички;
2. новинарски или
публицистички;
3. научни;
4. разговорни;
5. администаративни.
Наука која се бави стилом уопште назива се
СТИЛИСТИКА, а наука која се бави функционалним стиловима зове се ФУНКЦИОНАЛНА
СТИЛИСТИКА.
КЊИЖЕВНОУМЕТНИЧКИ СТИЛ
КО ГОВОРИ? „Уметници речи“ (писци, песници,
драмски писци...)
КОМЕ ГОВОРИ? Свима који воле
„уметност речи“ (читаоцима, слушаоцима, гледаоцима...)
ШТА ГОВОРИ? О било чему –
избор тема је неограничен
Ови елементи условили су
следеће карактеристике књижевноуметничког стила:
1. СУБЈЕКТИВНОСТ (+++)/
ОБЈЕКТИВНОСТ (––––)
Субјективност је у
књижевноуменичком стилу јако изражена јер писац нуди свој поглед на свет и
своје схватање света који га окружује. Није дужан да се држи „устаљених истина“
и може да обликује свет како је „њему воља“ (на пример, бајке, фантастична
књижевност). Из тог разлога објективност није одлика овог функционалног стила.
2. ЕМОЦИОНАЛНОСТ (+++)/
ОБЈЕКТИВНОСТ И ПРЕЦИЗНОСТ ЗНАЧЕЊА (–––)
Речи у књижевном језику
немају свакодневно значење, већ га продубљују и проширују. Речи ступају у нове
односе са другим речима и тако се њен садржај богати. Речи су средство преко
кога писац изражава СВОЈА ОСЕЋАЊА, СТАВОВЕ, ВЕРОВАЊА на СЛИКОВИТ НАЧИН.
3. СЛИКОВИТОСТ (+++) /
ПРЕЗИЦЗНОСТ ЗНАЧЕЊА (–––)
4. НАЈСЛОБОДНИЈИ ИЗБОР
ЈЕЗИЧКИХ СРЕДСТАВА И ТЕМА: ШИРОК ИЗБОР ЛЕКСИКЕ (+++)
„Песничка слобода“ и
субјективност условљавају то да је књижевноуметнички стил најслободнији од свих
функционалних стилова стандардног српског језика. Уколико него жели да напише
роман о средњем веку може користити старе речи (архаизме и историзме), уколико
жели да напише роман о животу на селу може користити народни говор, уколико
жели да напише роман о неком научнику може користити термине, уколико жели да
напише роман о животу тинејџера може користити жаргонизме. Дакле, избор лексике
условљен је избором теме, а избор теме условљен је „песничком слободом“.
5. КОРИШЋЕЊЕ ЕЛЕМЕНАТА ДРУГИХ
ФУНКЦИОНАЛНИХ СТИЛОВА (+++)
6. ЛАБАВ ОДНОС ПРЕМА
ГРАМАТИЧКОЈ И ПРАВОПИСНОЈ НОРМИ (+/–)
„Песничка слобода“ дозвољава
писцима и понека одсупања од правописне и граматичке норме. Тако се скоро
појавила књига О људима, псима и мишима,
песници често почињу своје стихове почињу само малим или само великим словом,
драмски писци могу да користе граматички и правописно неправилне облике да би
боље дочарали говор и карактер јунака и тако даље.
7. УПОТРЕБА ПОЕТИЗАМА
„Уметници речи“ често користе
необичне, смишљају нове речи или проширују значење већ постојећих. Тако је
песник Лаза Костић осмислио доста нових речи као што су несан, плетисанка и тако даље.
8. ОПШИРНОСТ/КОНЦИЗНОСТ (+/–)
9. ВЕЛИКИ БРОЈ ПОДСТИЛОВА
Књижевноуметнички стил дели се
на поетски (стил којим се пише поезија) и прозни (стил којим се пише проза). У
оквиру ових стилова могу се издвојити различите врсте, на пример, стил епске
песме није исти као стил лирске песме, стил научнофантастичног романа није исти
као и стил историјског романа.
НОВИНАРСКИ ИЛИ ПУБЛИЦИСТИЧКИ СТИЛ
КО ГОВОРИ? Новинари или други
публицисти
КОМЕ? Широкој јавности која
није добро обавештена о неком проблему
ШТА? Вести из најразличитијих
области
Ови елементи условили су
следеће карактеристике новинарског стила:
1. ОБЈЕКТИВНОСТ/ СУБЈЕКТИВНОСТ
(+/--)
Објективност новинарског стила
зависи од врсте текста и вести коју преноси. Новинарски стил тежи тачности и
објективности. Најновије вести морају бити пренете верно и тачно. Мора се
одговорити на питање: ШТА, ГДЕ, КО, КАДА и ЗАШТО. Одговори на ова питања морају
бити јасни и прецизни и, пре свега, тачни. Новинар који пише вест (на пример, о
догађајима у земљи и свету) тежи томе да буде објективан и да у текст не уноси
своје личне ставове. С друге стране, репортажа је субјективнији жанр и
дозвољава уплив веровања и мишљења које има новинар.
2. ЕМОЦИОНАЛНОСТ (+/-----)
3. ЈЕЗГРОВИТОСТ И САЖЕТОСТ У
КАЗИВАЊУ, ПРЕЦИЗНОСТ (++++)
Порука мора бити пренета
кратко и јасно и што прецизније.
4. НАЈНЕУТРАЛНИЈИ ОД СВИХ
СТИЛОВА
Најближи је од свих
функционалних стилова стилски неутралном језичком стандарду. Обраћа се широкој
публици, а то условљава једноставнији језик који је близак свима. Употребљавају
се „обични“ фразеологизми (устаљени изрази) и реченични склопови блиски свима).
5. ПРЕПЛИТАЊЕ СА ДРУГИМ
ФУНКЦИОНАЛНИМ СТИЛОВИМА (++++)
У зависновсти од теме може
се преплитати са различитим функционалним стиловима. Ако се новинар извештава о
раду Народне скупштине користиће језик близак административном; ако извештава о
некој научној теми приближиће се научном стилу. Да би неку тешку или
неразумљиву тему приближио широј публици, новинар може користити и елементе
свакодневног говора (приближавање разговорном стилу).
6. ВЕЛИКИ БРОЈ ПОДСТИЛОВА
У оквиру новинарског стила
може се издвојити стил: вести, репортаже, хронике, коментара, интервјуа.
Новинарски стил може бити писани (у новинама, на интернету) или усмени (на
радију, на телевизији).
7. КОНКРЕТНОСТ (++++)
Углавном се бави конкретним
људима и догађајима.
НАУЧНИ СТИЛ
КО? Научници
КОМЕ? Другим научницима
(научни чланци)/ ученицима (уџбеници)
ШТА? Научне истине, проверене
чињенице и доказе.
Ови елементи условили су
следеће карактеристике научног стила:
1. ОБЈЕКТИВНОСТ (+++++++)/
Научна истина мора бити
ОБЈЕКТИВНА, тачна и заснована на чињеницама и доказима што искључује сваку
субјективност аутора. Научна истина је (идеално) једна и тачна. Аутор не може
игнорисати чињенице и износити своје мишљење. Мишљење се заснива на чињеницама,
а не чињенице на мишљењу.
2. СУБЈЕКТИВНОСТ
(–––––––––––/+)/ ЕМОЦИОНАЛНОСТ (–––––––––––/+)
Текстови из природних наука
теже томе да у њима емоционалност и субјективност буду избегнуте. Субјективност
и емицоналност чешће се јављају у друштвеним наукама (филозофија, наука о
књижевности, историја уметности). Често се овим дисциплинама и замера да нису
довољно „научне“ (објективне) јер дозвољавају веће присуство личног става
аутора у тексту.
Објективност и одсуство
субјективности условили су велику употребу БЕЗЛИЧНИХ РЕЧЕНИЦА у
административном стилу (Болест се
прености..., Дешава се да ученици који слушају рок музику...). Некад се
користи и такозвана „научна множина“ управо да би се избегла субјективност (У раду смо се бавили).
3. ПРЕЦИЗНОСТ (+++++++++++)/
ПРЕНЕСЕНО ЗНАЧЕЊЕ (––––––––––––––––––)
Једна од најбитнијих одлика
научних текстова је употреба речи у основном, а не у пренесеном значењу. Тежи
се што прецизнијем значењеу речи – реч треба да одреди неку ствар што
прецизније могуће. Текст је намењен или стручњацима који се користе одређеним
терминима. Не могу различити аутори користити различите термине. То би
„направило пометњу“ у научном свету. Може се десити да двојица научника користе
исти термин за различите ствари, а може се догодити и да различите ствари зову
различитим именом. Да се овакве ствари не би догађале, научници теже што већој
ПРЕЦИЗНОСТИ и зато употребљавају ТЕРМИНЕ. И када је један текст намењен
ученицима, прецизност је битна јер онај који нешто учи требало би да градиво
савлада што тачније и јасније.
ЛОША СТРАНА ТЕРМИНА:
Претерана употреба ТЕРМИНА може да служи томе да се прекрије незнање самог
аутора. Аутор жели да нас „завара“ својом „речитошћу“ и „знањем“, а у ствари он
прикрива то да не зна ништа о некој области.
ДОБРА СТРАНА ТЕРМИНА: Темини
омогућавају лакшу комуникацију међу научницима. Штеде време и простор – не мора
се објашњавати оно што је стручњацима већ познато пошто се, уместо да се сваки
пут понавља дефиниција, користи само једна реч или синтагма. Термини су често
ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗМИ (РЕЧИ ИЗ ЛАТИНСКОГ ИЛИ ГРЧКОГ КОЈЕ СЛИЧНО ЗНАЧЕ У РАЗЛИЧИТИМ
ЈЕЗИЦИМА) и то у великој мери олакшава комуникацију са страним научницима.
4. УПОТРЕБА УТВРЂЕНИХ
ОЗНАКА (ТЕРМИНА)
5. УПОТРЕБА МЕЂУНАРОДНИХ
ТЕРМИНА
6. ЛОГИЧНОСТ, КОНЦИЗНОСТ И
СИСТЕМАТИЧНОСТ (+++++++)
Научни текст мора бити
логичан: узрок увек долази пре последице, свака реченица мора да следи
претходну и да претходи следећој (1→2→3). Научни текст има утврђену
композицију: теоријски увод, објашњење метода истраживања, опис експеримента,
изношење резултата, коментарисање резултата, закључци који из резултата могу
извући. Текстови варирају у зависности од научне области (математика, хемија,
психологија, социологија). Текст у уџбенику МОРА БИТИ ЛОГИЧАН И СИСТЕМАТИЧАН.
Књижевни текст може почети и од „репа“ и преко „главе“ стићи до „срца“. С друге
стране, нико лекцију не учи од краја, од последице, већ се креће од узрока.
7. АПСТРАКТНОСТ (++++++)
Појединачне појаве у науци
служе да се докаже нека научна истина која је општа и апстрактна. Апстрактност
научног стила види се у употреби апстрактних именица (појам, узрок, функција, категорија, последица, структура).
8. КОРИСТЕ СЕ УСТАЉЕНЕ ФРАЗЕ
За повезивање текста научног
стила често се користе устаљене фразе: Како
из датих примера можемо да закључимо, Тема рада је, У експерименту су изнесени
подаци, Из табеле следи, Именице треће врсте деле се даље на и тако даље.
9. СЛАБО СЕ ПРЕПЛИЋЕ СА
ДРУГИМ ЖАНРОВИМА
10. ДЕЛИ СЕ НА СТРОГО НАУЧНИ
И НАУЧНО-ПОПУЛАРНИ СТИЛ (може да се преплиће са новинарским и разговорним
језиком
11. СПОНТАНОСТ/ ПРИРОДНОСТ
(––––––)
РАЗГОВОРНИ СТИЛ
КО? Свако
КОМЕ? Свакоме
ШТА? Све
1. СУБЈЕКТИВНОСТ (++++)
2. НАЈВИШЕ СЕ ЈАВЉА У УСМЕНОЈ
ФОРМИ (свакодневни разговори о различитим темама), а може да буде и у ПИСАНОЈ
(СМС, имејл)
3. КОМУНИКАЦИЈА НИЈЕ
ФОРМАЛНА, НИЈЕ УСЛОВЉЕНА ОДРЕЂЕНИМ ПРАВИЛИМА
4. СПОНТАНОСТ, ПРИРОДНОСТ
(+++++++)
5. ЧЕСТО ЈЕ ПРАЋЕН ГЕСТОВИМА,
МИМИКОМ
6. ЧЕСТО СЕ ОДСТУПА ОД
ГРАМАТИЧКИХ ПРАВИЛА
7. ЧЕСТА УПОТРЕБА ЖАРГОНА
8. ЧЕСТА УПОТРЕБА КРАТКИХ,
ЕЛИПТИЧНИХ И НЕДОВРШЕНИХ РЕЧЕНИЦА
АДМИНИСТРАТИВНИ СТИЛ
КО? ЗАКОНОДАВАЦ/ДРЖАВНА
ИНСТИТУЦИЈА
КОМЕ? ГРАЂАНИМА
ШТА? ЗАКОНСКЕ ПРОПИСЕ И
ОБАВЕЗЕ
1. ОБЈЕКТИВНОСТ (++++++)
Закони мора бити исти „за
све“ и исти „свуда“. Не могу за некога важити једни, а за другога други
прописи.
2. ПРЕЗИЦИЗНОСТ (+++)
Законски прописи морају бити
прецизни да се не би тумачили „и овако и онако“. Тежи се примени закона „ни по
бабу ни по стричевима“.
3. БЕЗЛИЧНОСТ (++++++)
У административном стилу честе
су безличне реченице (Члан 3. закона мења
се, Доноси се измена закона).
4. УСТАЉЕНОСТ ИЗРАЗА (+++++++)
Користе се често устаљени
изрази и конструкције: у складу са чланом
28, с обзиром на члан 89, у погледу на, према прописима.
5. УСТАЉЕНОСТ КОМПОЗИЦИЈЕ
(СТАНДАРДИЗАЦИЈАМА)
Композиција административних
докумената је тачно утврђена. Обрасци се не пишу за свакога посебно, већ за све
људе. Зна се како административни документ почиње и како се завршава. Изглед
документа обично је прописан и тачно утврђен (СТАНДАРДИЗОВАН).
6. ЗВАНИЧНОСТ У ОБРАЋАЊУ (++++++)
Често се у административном
стилу комуникација одвија између институције (државе, општине) и појединца.
Административни стил је ФОРМАЛАН – у њему се морају поштовати одређена правила.
Језик администрације је „језик у тамним, строгим оделима“, док је разговорни
језик „језик са кратким рукавима и разбарушеном косом“. Као што у неку установу
не можемо ући непристојно обучени, не можемо користити неприкладан језик.
7. УПОТРЕБА ПРАВНИХ ТЕРМИНА (одредба, праграф)
8. РЕЧЕНИЦЕ СУ ДУГЕ И СЛОЖЕНЕ,
КОРИСТЕ СЕ СЛОЖЕНЕ СИНТАГМЕ (5. параграф
3. члана закона);
9. КОРИСТИ СЕ „РАШЧЛАЊЕНИ
ПРЕДИКАТ“ (донети решење уместо решити, извршити измене уместо изменити)
10.
ЕМОЦИОНАЛНОСТ/СУБЈЕКТИВНОСТ/ПРЕНЕСЕНО ЗНАЧЕЊЕ (0)
11. ДЕЛИ СЕ НА ВИШЕ ПОДСТИЛОВА
(стил дописа, уговора, образаца, предлога, уверења)
12. НАЈЧЕШЋЕ ЈЕ У ПИСАНОЈ
ФОРМИ, РЕЂЕ СЕ ЈАВЉА У УСМЕНОЈ (говор у Народној скупштини)
Нема коментара:
Постави коментар