ОДЛИКЕ ДРАМСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ОСНОВНИ ПОЈМОВИ)

       Драма (драмска књижевност, драмска поезија) један је од три основна књижевна рода (поред лирике и епике). Настала је још у старој Грчкој још у 6. веку пре наше ере. Широм Грчке постоје остаци позоришта (амфитеатри) који су могли да приме и по више десетина хиљада гладалаца. Реч драма грчког порекла и значи радњу. Од осталих књижевних родова разликује се по томе што се драмски текст не излаже у приповеци или роману него се одиграва на позорници, пред нашим очима. Драма је истовремено и „уметност речи“ (постоји текст који је драмски писац написао) и „уметност сцене“ (изводе је уметници, глумци). Композиција драмског текста прилагођена је извођењу на сцени.

         Драма се дели на три основне врсте:

         1. КОМЕДИЈА у којој писац исмева људске мане, а писац има намеру публику да насмеје, а њен крај је увек срећан. Комични ефекти постижу се говором, гестовима, мимиком, необичним понашањем ликова, неспоразумима и тако даље. С обзиром на предмет радње комедија се дели на:

        а) комедија интриге – главни расплет је у неспоразуму и забуни, расејаности (Школски надзорник од Косте Трифковића);

        б) комедија карактера – исмева мане и пороке поједница као што су тврдичлук, уображеност, лицемерје (Кир Јања, Покондирана тиква и велики број других комедија Јована Стерије Поповића, Избирачица од Косте Трифковића);

        в) комедија нарави (друштвена комедија) – исмева мане неког друштва (велики број комедија Бранислава Нушића, Родољупци Јована Стерије Поповића).

        2. ТРАГЕДИЈА је драмска врста у којој главно лице, у борби за своје идеале и узвишене циљеве, мора да страда, па код гледалаца својом погибјом и страдањем изазива сажаљење и страх (Ромео и Јулија, Хамлет, Магбет, Отело од Шекспира, трагедије грчких писаца Есхила, Софокла и Еурипида);

         3. ДРАМА У УЖЕМ СМИСЛУ обрађује озбиљне теме из живота обичних људи, али главни јунак не страда смртно (трагично).

          У свакој од драмских врста јављају се посебни јунаци:

          1. КОМЕДИЈА – „гори од нас“;

          2. ТРАГЕДИЈА – „бољи од нас“;

          3. ДРАМА У УЖЕМ СМИСЛУ – „исти као ми“.

          У комедијама често се јавља ТИПСКИ ЈУНАК или ТИП – лик који има особине карактеристичне за неку групу људи. Типски ликови више носе заједничке, него индивидуалне црте. На пример, Фема је тип уображене жене, Кир Јања је тип тврдице и тако даље.

         Уопште у драми јунак се не слика свестрано, већ се открива само ЈЕДНА ЊЕГОВА ДОМИНАНТНА ЦРТА. Лик драмског јунака можемо пратити кроз дијалоге, монологе, његове поступке, драмске ситуације у којима се налази, његов изглед.

        У трагедији може се наћи лик који је носилац  позитивних особина (ПРОТАГОНИСТ) и лик који носи негативне особине (АНТАГОНИСТ).

         Радња у драми тече сажето и интензивно и пролази кроз пет етапа:

         1. ЕКСПОЗИЦИЈА – итно својство сваке драмске радње и служи да се читалац упозна са њеним битним елементима (јунацима, односима који владају међу њима, њиховим основним карактерним цртама, амбијентом и околностима у којима се дешава радња);

        2.   ЗАПЛЕТ   – радња се у њему убрзава, јунаци се чешће смењују на сцени, све више ступају у конфликте и кроз дијалог све јасније испољавају своје страсти, позитивне и негативне црте свога карактера. Сукоби и неспоразуми не постоје само на позорници него и у самим драмским јунацима. Они се колебају, сумњају и не сналазе најбоље у новонасталим ситуацијама.

      3. КУЛМИНЦАИЈА – највиши степен у развоју драмске радње, гладалац драме налази се на врхунцу узбуђења, неизвесност радње је достигла свој врхунац.

      4. ПЕРИПЕТИЈА – наговештава силазну путању у развоју драмске радње и представља преокрет (обрт) у дешавања. Личности се крећу путем који ће обележити њихов даљи живот. Гледалац више не осећа узбуђење и напетост радње као у перипетији и очекује коначно разрешење радње.

    5.    РАСПЛЕТ – радња у  драми се разрешава, знају се поражени и победници. 

      Ово је УНУТРАШЊА КОМПОЗИЦИЈА драме, односно то су  етапе кроз које драмска радња пролази. Постоји и СПОЉАШЊА КОМПОЗИЦИЈА драме и она представља начин на који је драмски текст написан. Тако се на почетку сваког драмског текста налази ПОПИС ЛИКОВА. Драмски текст се дели на ЧИНОВЕ (тако се драмски текст у једном чину назива ЈЕДНОЧИНКА или СКЕЧ). У једном чину радња се догађа НА ЈЕДНОМ МЕСТУ и у НЕПРЕКИДНОМ ВРЕМЕНУ. Чин представља део драмске радње који се изгра на позорници ОД ЈЕДНОГ ДО ДРУГОГ СПУШТАЊА ЗАВЕСЕ. Када на позорницу уђе нека нова личност или се нека од затечених удаљи, онда се то зове ПОЈАВА, СЦЕНА или ПРИЗОР. Појава или сцена обухвата време од УЛАСКА ЈЕДНЕ ЛИЧНОСТИ НА ПОЗОРНИЦУ па до изласка неког лица са позорнице.

    Драмски текст садржи: 

    1. РЕПЛИКЕ – поједнични говор неког јунака;

    2. ДИЈАЛОГ – разговор између два лика;

    3. МОНОЛОГ – продужена реплика и настаје кад једно лице дуже говори оно што мисли и осећа.

    У драми може да се јави и ПРОЛОГ – глумац пишчевим речима пре почетка представе говори о сврси позоришног комада, као и ЕПИЛОГ – глумац после завршетка представе коментарише радњу на сцени.

     Битан елемент композиције драме су ДИДАСКАЛИЈЕ или РЕМАРКЕ (описи или објашњења на почетку чинова или кратки делови текста у заградама у којима се описује амбијент у коме се радња догађа или у коме се коментарише понашање јунака на сцени).

   ДРАМСКИ СУКОБ – драме се обично заснивају на неком сукобу или конфликту (који се обично остварује у заплету, доживљава свој врхунац у кулминацији и који се разрешује у перипетији). Драмски јунак може бити у сукобу са:

   1. другим поједницем;

   2. друштвом;

   3. самим собом.

   ДРАМСКА РАДЊА – Пошто је трајање позоришне представе временски омеђено, драмска радња мора бити што сажетија и језгровитија. Од свакодневног живота драмска радња се разликује по томе што је усресређена на ЈЕДНУ ТЕМУ. У позоришту глумци не понављају реплике и гледалац мора бити усресређен на оно што се догађа на сцени. Драма се зато и често зове „КЊИЖЕВНОСТ НАПЕТОСТИ“.

   ДРАМСКА СИТУАЦИЈА – Скуп околности које одређују смисао неке сцене или драме у целини или неколико догађаја епозодично повезаних који изазивају одређене комичне или трагичне ефекте.

   Драма се може проучавати с аспекта:

  а) књижевности;

  б) позоришне ументности.

  ТЕАТРАЛОГИЈА је наука која проучава позоришну уметност, односно „драмски текст на позорници, сцени“. Тада се проучавају:

  а) визуелни елементи (оно што може да се види) – изглед сцене, глумца, маске, костими, тоналитети и нијансе боја, присуство или одсуство светла, сценски ефекти;

  б) аудитивни елементи (оно што може да се чује) – говор, музика, шумови, звучни ефекти;

  в) како се глумац понаша на сцени (мимика, гест, држање).

   У позоришној представи битни елементи су мимика, гестови, мастке, држање тела, сценски говор, расвета и боје, шумови и звукови, сценски реквизити. Када се проучава драмски текст са аспекта књижевности ови елементи УГЛАВНОМ ИЗОСТАЈУ. Улога ДИДАСКАЛИЈА је да надокнади оно што не може да се искаже дијалогом (изглед јунака, изглед сцене).