Poigravanje sa sudbinom
Kategorija: Članci | 15. apr 2011.

U životu postoji od sudbine data granica koja se ne može preći. Kaže: ovo je tvoja nagrada, uzimaj i ne predomišljaj se, trenutno ne možeš više. Maše ti ugovorom pred nosem i viče: jeste da je manje nego što zaslužuješ, ali ti je dosta, uzimaj dok se ne predomislim. Kako sam ja u vrlo dobrim, tačnije, korektnim odnosima sa strašnom vešticom koja sebe zove pravedni sudija sudbina (imam dobre veze kod advokata u paralelnim ravnima postojanja, šta ću), instinktivno znam da zakočim i uzmem najviše od onoga što mi pripada. Preko zida nikada ne idem, jasno vidim podignutu šaku i klimanje glavom. Nisam ja dete sreće (mada mnogi misle da jesam), samo se uspešno pregovaram sa sudbinom i prepoznajem govor njenog talasanja. Ipak, jednoga dana želela sam više nego što mi je bilo ponuđeno. Jednostavno, ja hoću više i nema diskusije. Mom advokatu, vilenjaku, jako prozirnom (kaže da se ne žalim jer njegov sjaj jeste odblesak moje duhovne snage, što nije bilo lepo s njegove strane). Lepo sam mu obrusila: „Ko si ti da preispituješ moje odluke, odlazi i pokušaj da izvučeš nešto u moju korist“. Jeste da sudbina retko popušta, ali meni – moraće, a ako neće, mi bismo mogle dogovoriti neku prečicu.

Kada se moj vilenjak vratio sa sastanka sa sudbinom, crven u licu, drhtavim glasom rekao mi je da mi je, zbog moje dotadašnje poslušnosti i skrušenog prihvatanja svih odluka, dozvoljeno da pogledam kakve kazne sižu one koji pređu dozvoljene granice. Ipak, prethodno je prosuo na mene (ni krivu ni dužnu) čitavu bujicu reči: kakvo sam mu poniženje pripremila pred njenim veličanstvom sudbinom, kako me nije stid, sram i sramota. Nije li on bio taj koji mi je obezbedio određene privlegije – da mi bude dat neprimetan znak, samo blago klimanje glavom, jedan mig, mala ceduljica sa tajnom šifrom, na kojoj su baš one tajne reči koje uzalud tražim, ili, možda, sleganje ramenima, ravnodušno odmahivanje ili ruka podignuta u preteći znak stoj. Sada, samo zato što si ranije bila poslušno dete dozvoljen ti je i ovaj ustupak…

Dakle, bilo mi je dozvoljeno da odem do samog graničnog bedema sudbine i da vidim šta se događa onima koji prekrše određena pravila. Moj vilenjak i ja snabdeli smo se svim potrepštinama neophodnim da se izađe na vetrometinu sudbine – debele jakne da se zaštitimo od jakih vetrova, vatu da ne bismo čuli strašne krike onih koje progutao vrtlog, dijetalnu kolu, sendviče, neku dobru muziku i, naravno, toplo ćebe.

Otišli smo do te čuvene granice koja se nikada ne sme prekoračiti (podrazumeva se da se nismo popeli na sam bedem sudbine, nego smo našli pogodnu rupu u zemlji da se sakrijemo). Tako smo proveli neko vreme na toj sudbinskoj vetrometini, pokriveni toplim ćebetom, ispijajući dijetalnu koka-kolu i jedući sendviče, gledajući ljude kako se bore sa životom i protiv njega. Šta, rešila si da budeš povesničar junaka ovoga sveta, ma daj, ličiš mi na neku novinarku žute štampe – sa ovoga puta prenećeš samo glasine i poluistine. I lepo našminkane i doterane tračeve, ne zaboravi to, dragi moj vilenjače. Kako se samo usuđuje! On meni tako nešto da kaže! Meni!

No, da se vratim i da vam raportiram ono što sam videla, a to je nešto što nadilazi moći moga poimanja. Da, neki ljudi su preskakali zadate granice! Zamislite! Rušili su bedeme! Zamislite! Usudili su se! Kamenje je padalo na sve strane. Kamenice, kamenčuge, stene i stenčuge. Naša rupa se tresla. Tutnjalo je. A šta mislite da se na kraju dogodilo? Pa, progutala ih je tama (dobro, nije baš sve, ali). I na kraju, da li znate ko je prošao? Pogađajte! Znate šta, bolje da vam kažem. Miševi! Sluge i sledbenici. Srušio se bedem i lepo su prešli na drugu stranu. Nisu se nimalo mučili. Eto, uvidela sam koji je prvi način da se prevari sudbina. Ali, ali, ali! Ja sam mnogo toga, ali miš nisam. Nikada, nikada, nikada ne uzimam tuđe (jedan od pravila mog ugovora sa sudbinom). Ne mislite valjda da ja poštujem tuđ rad! Ma, ne. Isuviše sam sebična da bih se koristila tuđim naporom – niko me neće hvaliti da sam JA to uradila.

Dok smo tako gledali kako posle prolaska jednog očaravajućeg junaka na divnom crnom konju (ah, ah, konačno nešto lepo, ali, avaj meni, progutala ga je sudbina) i gledanja mirne parade miševa koja se tromo vukla (pazi mene, kako bi se drugačije vukli nego tromo), prišao nam je jedan čikica jako ružnog i pretećeg izraza (samo da znate, ja nepristojne reči ne koristim, ne priliče dami kao što sam ja) i ponudio nam nešto… Nešto… Nešto… Ne mogu… Ne mogu…. Dobro, reći ću vam. Ponudio nam je da… Lopuža jedna! (ups, ružna reč, jao, jao – kaže mi moja vilenjačka savest). Ponudio nam je da za nas ukrade tuđe snove i da nas tako prebaci preko. Eto, rekla sam. Da li sam živa? Jesam. Nisam prihvatila! Odlučno sam odbila! Dogovorili smo se sa sudbinom da ma koliko se igrali sa istinom, nikada, nikada ne družimo sa obmanama, lažima i prevarama. Rekla je da, ako hoćemo, možemo se igrati sa fantazijama, iluzijama i snovima. Ne moramo nužno biti uvek s načisto s istinom. Ionako, ne živimo, moj vilenjak i ja po svim pravilima stvarnosti. Tako, lopov koji krade tuđe snove je otišao, a mi smo i dalje ostali u rupi.

Neki ljudi su radili oko samoga bedema – kopali su rupe ispod njega, skidali su kamen po kamen, donosili letve koje bi im pomogle da se prebace preko. Čak je i poneko uspevao. Ipak, potrebno je previše rada. Toliko napora moja nežna ramena ne mogu da podnesem. Izuzetno sam krhke građe, i najmanji vetrić me može oduvati (ha, ha, ha zato je piće koje piješ dijetalno – ovaj moj saputnik baš nema takta). Bio je tu i jedan vredan radnik koji je napravio rupu u samom zidu, kaže da je radio godinama. Sam se ponudio da nas prebaci preko. Rekla sam hvala, ali ne hvala. Jeste da sam i sama nekoliko puta bila u ozbiljnoj svađi sa sudbinom zbog neke od nimfi sa kojima se družim, ali svaka je potpis stavila na svoj ugovor. Neka hvala, svako ide za sebe, a pored toga tuđ trud ne uzimam.

Pazite sada ovo! Najčudnija stvar tamo jeste bila što su neki ljudi udarali glavom o sam bedem! Pravo glavom kroz zid – teško glavi, kažem ja. Kako im nije žao da uništavaju nervne ćelije. Zar nisu učili iz biologije koliko ćelija izumire svaki put kada se udari glava? Ostaće bez i ono malo pameti što imaju. Zid kao zid, kamen kao kamen. Preživeće! Pa, meni je moje glave žao. Za mene je ona neprocenjiva – drugu nemam (bar da je imaš, imala bi i drugu pamet – nevaspitanog li i bezobraznog li stvorenja, o moj Bože!).

Razmotrila sam sve dostupne opcije i nijedna mi ne odgovara – ili zahtevaju napor i rad, ili zahtevaju obmanu i laž, ili zahtevaju poniženje i priznavanje zasluga drugih ljudi, ili zahtevaju da ostanem bez glave. Stalno nešto zahtevaju i guđaju, naklapaju i igraju po mojim osetljivim živcima (kao u konja – ne, ne, kako ja tolerišem ovo stvorenje – pa, gospođice, ja sam samo tvoje naličje, ne žali se). Rešila sam da stvar uzmem u svoje ruke (preduzimljiva!) . Popela sam se na sam bedem i hodam po njemu (hrabra!), ali naravno trotoarom, pešačkom stazom, a ne sredinom puta koji mi je odredila sudbina (oprezna!). Plešem na samoj ivici sudbine! Šta mi može! Da me kazni – pravila ne kršim! Da mi kaže da skrenem s puta – puteve je sama stvorila krivudavim. Ne može da zakrpi svaku pukotinu, a verujte mi – moje su odveć male. Neka se ona nosi sa junacima, lopovima i krupnim zverkama. Dok je njima okupirana, svoj put stvaram sama.

Autorka: Jelena Pavlović