Главни реченични чланови (основни појмови)

   кључне речи лекције: главни реченични чланови, субјекат, предикат, субјекатски скуп
   Шта ћеш научити у овој лекцији? Научићеш да су субјекат и предикат главни реченични чланови. Научићеш да је субјекат оно о чему се у реченици говори, а да је предикат оно што се говори о субјекту. Научићеш шта све може бити субјекат. Научићеш шта је субјекатски скуп речи.
 
  Драги петаци,

    Мало ћемо се подсетити знања које сте стекли од првог до четвртог знања. То је знање о главним реченичним члановима?

   "ГЛАВНИ РЕЧЕНИЧНИ ЧЛАНОВИ, ШТА ЛИ ЈЕ ТО?", мисли једна девојчица.
    
    "ТО МОРА ДА ЈЕ ЈАКО ТЕШКО. МЕНИ ЈЕ ТЕШКО И ДА САМО ИЗГОВОРИМ", мисли један дечак. 


    Не брините, то није нимало тешко. Сигурна сам да ви већ знате да су главни реченични чланови СУБЈЕКАТ и ПРЕДИКАТ. 


  Сада ћемо погледати познату песму Љубивоја Ршумовића "Др": 

"Миш је добио грип,

па је сео у џип."

  Субјекат реченице је оно о чему се у реченици говори. У овој реченици се говори о мишу, даклее субјекат је МИШ. 

  Пресссдикат је део реченице који казује шта ради субјекат или који говори нешто о субјекту. У овим стиховима глагол добити говори нам да је миш добио грип, а глагол сести казује нам да је миш сео у џип. Дакле, глаголи је добио и је сео су ПРЕДИКАТИ.

  БУДИ ПАЖЉИВ!!! Када подвлачиш предикате, увек подвуци ЦЕО ОБЛИК ГЛАГОЛА. Показаћемо то на примеру: 
   САДАШЊЕ ВРЕМЕ: Миш седа у џип. (глагол сести у садашњем времену је предикат)
   ПРОШЛО ВРЕМЕ: Миш је сео у џип. (глагол сести у прошлом времену је предикат)
   БУДУЋЕ ВРЕМЕ: Миш ће сести у џип. (глагол сести у будућем времену је предикат)
   Битно је да запамтиш да мораш подвући и облике ЋЕ, ЈЕ, СЕ, а не само главни облик глагола јер ти онда одговор неће бити тачан. 

 Субјекат је најчешће ИМЕНИЦА: "Доктор пацијента штипну / Пацијент нешто зуцну". 
 Субјекат може бити и ЛИЧНА ЗАМЕНИЦА: Она је моја најбоља другарица. Ми смо били вредни.
  Понекад субјекат може бити ПРИДЕВ: Млада је најлепша девојка у граду. Црвени су победили. 

   ЗА РАДОЗНАЛЕ!

   Субјекат некад може бити ГЛАГОЛ: Учити је тешко!

   Субјекат може бити и нека од непроменљивих речи: Данас је прилог. У је предлог. Ох је узвик. 


  СУБЈЕКАТСКИ СКУП чине именица и још нека реч, најчешће придев у функцији атрибута. Субјекатски скуп може се састојати од две или више речи. 


   У реченици "Моја другарица Маја је дошла" субјекатски скуп је МОЈА ДРУГАРИЦА МАЈА.
  У реченици "Жељно ишчекивани поклон је стигао" субјекатски скуп је ЖЕЉНО ИШЧЕКИВАНИ ПОКЛОН.  

   У реченици "Хаљина моје другарице је црвена" субјекатски скуп је ХАЉИНА МОЈЕ ДРУГАРИЦЕ. 

    У реченици "Дошао је стриц из Немачке" субјекатски скуп је СТРИЦ ИЗ НЕМАЧКЕ. 

   
   А сада нешто, баш, баш тешко. Који је субјекатски скуп у реченици "Исцепани и изгужвани листови старе књиге са искрзаним плавим корицама расути су по столу"? 
   Одговор је: ИСЦЕПАНИ И ИЗГУЖВАНИ ЛИСТОВИ СТАРЕ КЊИГЕ.
    
    За крај лекције истаћи ћемо "праве дефиниције": 


  ДЕФИНИЦИЈА СУБЈЕКТА: СУБЈЕКАТ ЈЕ ВРШИЛАЦ РАДЊЕ ИЛИ НОСИЛАЦ СТАЊА. ОН ВРШИ РАДЊУ (Иван прича, Марко пева) ИЛИ МУ СЕ ПРИПИСУЈЕ НЕКА ОСОБИНА (Ивана је лепа, Невена је добра). 

 ДЕФИНИЦИЈА ПРЕДИКАТА: ПРЕДИКАТ ЈЕ РЕЧЕНИЧНИ ЧЛАН КОЈИ СУБЈЕКТУ ПРИПИСУЈЕ РАДЊУ, СТАЊЕ ИЛИ ОСОБИНУ. 

  ЗАДАЦИ ЗА ВЕЖБАЊЕ: 
  
  1. Одреди предикат у реченицама: 
  а) Том јури Џерија. 
  б) Том је мачак.
  в) Ласте ће се вратити на пролеће.
  г) Он је долазио прошли пут. 
  д) Маја је моја најбоља другарица. 

  2. Одреди субјекат (САМО ЈЕДНА РЕЧ) у реченицама: 
  а) Он је најбољи фудбалер на свету. 
  б) Милена је дошла. 
  в) Књига је занимљива. 

  3. Одреди субјекатски скуп у реченицама:
  а) Сребрни месец обасјава мој пут. 
  б) Књига мог брата је занимљива. 

 4. Подвуци главне реченичне чланове: 
 СУБЈЕКАТ, ПРЕДИКАТ; ОБЕЈЕКАТ, АТРИУБТ, ПРИЛОШКЕ ОДРЕДБЕ

 

  

Народна књижевност (пети разред)

                                       Драги петаци,

Овде вам се налази плејлиста дела из народне књижевности које ћемо радити у месецу септембру:
1. Народна шаљива прича "Еро с онога свијета" (видео-лекција, звучна читанка, шаљива опера);
2. Народна новела "Дјевојка цара надмудрила" (видео-лекција, звучна читанка);
3. Народна бајка "Аждаја и царев син" (звучна читанка, синмак радио-драме, синимак позоришта сенки). 

Анализа портфолија колега

   Анализа портфолија  Webskills Course 2011 (Линк до портфолија )

1. Осврт на назив портфолија: По мом мишљењу, наслов сасвим не одговара намени. На почетку сам мислила да се ради о називу курса, а не о блогу који ауторка пише о курсу који је похађала.

2. Врста портфолија према критеријумима из лекције:

а) Технички критеријум: Електронски портфолио, вебфолио 

б) Према садржају: Овај портфолио је у подједнакој мери рефлексиван и развојни јер прати напредовање ауторке кроз конкретан курс, а то напредовање је праћено одређеним рефлексијама. 

в) Област у којој се примењује: Овај портфолио је образовни, али показује наставника у улози ученика;

г) Према намени: Лични портфолио

3. Предности алата у коме се води портфолио:

а) Блог је добар за рефлексивни и развојни портфолио јер омогућава хронолошко организовање постова и омогућава да пратимо промене и развој у раду аутора.

б) Блог омогућава да се убацују различити садржаји.

Слабости алата у коме се воде садржаји: Хронолошка организација, немогућност да се постови другачије уреде.

4. Анализа структуре портфолија: Портфолио је структуиран тако да прати напредовање ауторке кроз курс. Када се читају текстови види се и напредак ауторке у коришћењу самог алата. Посебне области и подобласти у протфолију нису дефинисане. Оваква стурктура портфолија погодна је ако се прати напредак полазника кроз неки курс. 

Да ли структура портфолија задовољава критеријуме из лекције: Не, јер се у лекцији истиче да портфолијо мора имати обавезне и необавезне области. Оваква стурктура портфолија је потпуно другачија од структуре понуђене у лекцији. 

5. Вођење и ажурирање портфолија: Води се од априла до јуна 2011. Портфолијо се не ажурира редовно. Последње ажурирање је изрвшено 30. априла 2011. Може се закључити да је портфолио био једнонаменски и да је служио само за праћење напредовања ауторке кроз курс. 

6. Предлози за побољшање: Кроз протфолио се види рефлексија, али се не види рефлексија на шта. Изостаје комуникација са читаоцем и цео портфолијо је усмерен на ауторку. Види се правци напредовања, али могло би све бити мало конкретније. 

ПИСАЊЕ ЦИФАРА

Вежбања

1. Напиши словима следеће бројеве:

68 __________________________________________________________________

128. _________________________________________________________________

500 __________________________________________________________________

XII __________________________________________________________________

55 ___________________________________________________________________

7. ____________________________________________________________________

1964 _________________________________________________________________

643 __________________________________________________________________

2. Напиши цифрама следеће бројеве:

две стотине педесет и трећи ______________________________________________

тридесет и пет __________________________________________________________

осамнаест ______________________________________________________________

осамдесет седми ________________________________________________________

хиљаду осамсто тридесет седма ___________________________________________

3. Исправи грешке у разговору два ученика:

– Јуче нисам смео да одем код куће. Добијо сам четри кеца.

– Црни ти, како четри, зар ни си добијо шес?

– Ма јесте, али се онај из музичко и физичко нерачуна.

4. Исправи грешке:

 – Јуче сам дванајест сати висила на Фејсу. Мама ме је грдила јер нисам ништа јела од једанес сати. Благо мојој сестри! Она има осамест година и нико јој се у ништа немеша!

5. Напиши следеће бројеве на два начина:

200 ________________________________/______________________________________

600 ________________________________/______________________________________

142________________________________/_______________________________________

6. Заокружи слова испред датума који су правилно написани:

а) 22 V 1996

б) 22. V 1996

в) 22. V 1996.

г) 22. 5 1996.

д) 22. 5. 1996.

ђ) 22. март 1996

е) 22. март 1996.

ж) 22. 03.1996.

7. Напиши правилно свој датум рођења на три начина:

а) _____________________________

б) _____________________________

в) _____________________________

8. Напиши редне бројеве у следећим примерима:

место у трећем реду __________________________________________________________

трећи април хиљаду деветсто деведесет пете _____________________________________

напомене на трећој, седмој и двадесет другој страни _______________________________

9. Додај потребне правописне знаке и велико слово:

рођен је у београду 2 VIII 1982 године

преселио се у ниш 4 7 1990

10. Напиши правилно редне бројеве у следећем примеру:

Вук Караџић (1787.–1864.)

11. Напиши речима следеће бројеве:

Хаљину је платила 600 ___________ динара.

Родила је 6 ___________ дете.

Дошло је 17 _________ деце.

На приредби је било 128 _____________  учесника.

ПРАВИЛО 1: Бројеви сложени са стотинама, десетицама, хиљадама и основним, редним бројевима или збирним бројевима пишу се одвојено: четрдесет (и) два, четрдесет (и) други, сто четрдесет и други, сто четрдесет и други, седам стотина, девет хиљада, седам милиона и осамдесет шест хиљада, двадесет деветоро.

ПРАВИЛО 2: Сложени основни, редни и збирни бројеви могу се писати са везником и или без њега. Правилно је педесет осам и педесет и осам.

ПРАВИЛО 3: Бројеви од једанаест до двадесет пишу се на следећи начин: ЈЕДАНАЕСТ, ДВАНАЕСТ, ТРИНАЕСТ, ЧЕТРНАЕСТ и тако даље.

ПРАВИЛО 4: Бројеви од 200 до 900 пишу се на два начина. Правилно је и двеста, триста, четиристо, али и две стотине, три стотине, четири стотине. Обрати пажњу на то да се број 600 пише ШЕСТСТО, а не ШЕСТО. ШЕСТО је редни број у средњем роду.

ПРАВИЛО 5: Ако се редни бројеви пишу арапским цифрама, иза њих се ставља тачка. Правилно је написати 7. место у реду, а неправилно је 7 место у реду.

ПРАВИЛО 6: Ако се редни бројеви пишу римским цифрама, иза њих се не ставља тачка. Правилно је написати VII место у реду, а неправилно VII. место у реду.

ПРАВИЛО 7: Датуми се могу написати правилно на четири начина:

10. 4. 2013.    10. април 2013.   10. IV 2013. 10.04.2013. (препоручује се само у документима и обрасцима, а иначе овај начин писања треба избегавати)

ПРАВИЛО 8**: Ако после редног броја долази други правописни знак (запета, заграда), тачка се не пише.

Правилно је Ђура Јакшић (1832–1878), а неправилно је Ђура Јакшић (1832.–1878.)

Правилно је: Вежбања се налазе на 5, 6, 7. и 8. страни.

Неправилно је: Вежбања се налазе на 5., 6., 7 и 8 страни.

Poigravanje sa sudbinom
Kategorija: Članci | 15. apr 2011.

U životu postoji od sudbine data granica koja se ne može preći. Kaže: ovo je tvoja nagrada, uzimaj i ne predomišljaj se, trenutno ne možeš više. Maše ti ugovorom pred nosem i viče: jeste da je manje nego što zaslužuješ, ali ti je dosta, uzimaj dok se ne predomislim. Kako sam ja u vrlo dobrim, tačnije, korektnim odnosima sa strašnom vešticom koja sebe zove pravedni sudija sudbina (imam dobre veze kod advokata u paralelnim ravnima postojanja, šta ću), instinktivno znam da zakočim i uzmem najviše od onoga što mi pripada. Preko zida nikada ne idem, jasno vidim podignutu šaku i klimanje glavom. Nisam ja dete sreće (mada mnogi misle da jesam), samo se uspešno pregovaram sa sudbinom i prepoznajem govor njenog talasanja. Ipak, jednoga dana želela sam više nego što mi je bilo ponuđeno. Jednostavno, ja hoću više i nema diskusije. Mom advokatu, vilenjaku, jako prozirnom (kaže da se ne žalim jer njegov sjaj jeste odblesak moje duhovne snage, što nije bilo lepo s njegove strane). Lepo sam mu obrusila: „Ko si ti da preispituješ moje odluke, odlazi i pokušaj da izvučeš nešto u moju korist“. Jeste da sudbina retko popušta, ali meni – moraće, a ako neće, mi bismo mogle dogovoriti neku prečicu.

Kada se moj vilenjak vratio sa sastanka sa sudbinom, crven u licu, drhtavim glasom rekao mi je da mi je, zbog moje dotadašnje poslušnosti i skrušenog prihvatanja svih odluka, dozvoljeno da pogledam kakve kazne sižu one koji pređu dozvoljene granice. Ipak, prethodno je prosuo na mene (ni krivu ni dužnu) čitavu bujicu reči: kakvo sam mu poniženje pripremila pred njenim veličanstvom sudbinom, kako me nije stid, sram i sramota. Nije li on bio taj koji mi je obezbedio određene privlegije – da mi bude dat neprimetan znak, samo blago klimanje glavom, jedan mig, mala ceduljica sa tajnom šifrom, na kojoj su baš one tajne reči koje uzalud tražim, ili, možda, sleganje ramenima, ravnodušno odmahivanje ili ruka podignuta u preteći znak stoj. Sada, samo zato što si ranije bila poslušno dete dozvoljen ti je i ovaj ustupak…

Dakle, bilo mi je dozvoljeno da odem do samog graničnog bedema sudbine i da vidim šta se događa onima koji prekrše određena pravila. Moj vilenjak i ja snabdeli smo se svim potrepštinama neophodnim da se izađe na vetrometinu sudbine – debele jakne da se zaštitimo od jakih vetrova, vatu da ne bismo čuli strašne krike onih koje progutao vrtlog, dijetalnu kolu, sendviče, neku dobru muziku i, naravno, toplo ćebe.

Otišli smo do te čuvene granice koja se nikada ne sme prekoračiti (podrazumeva se da se nismo popeli na sam bedem sudbine, nego smo našli pogodnu rupu u zemlji da se sakrijemo). Tako smo proveli neko vreme na toj sudbinskoj vetrometini, pokriveni toplim ćebetom, ispijajući dijetalnu koka-kolu i jedući sendviče, gledajući ljude kako se bore sa životom i protiv njega. Šta, rešila si da budeš povesničar junaka ovoga sveta, ma daj, ličiš mi na neku novinarku žute štampe – sa ovoga puta prenećeš samo glasine i poluistine. I lepo našminkane i doterane tračeve, ne zaboravi to, dragi moj vilenjače. Kako se samo usuđuje! On meni tako nešto da kaže! Meni!

No, da se vratim i da vam raportiram ono što sam videla, a to je nešto što nadilazi moći moga poimanja. Da, neki ljudi su preskakali zadate granice! Zamislite! Rušili su bedeme! Zamislite! Usudili su se! Kamenje je padalo na sve strane. Kamenice, kamenčuge, stene i stenčuge. Naša rupa se tresla. Tutnjalo je. A šta mislite da se na kraju dogodilo? Pa, progutala ih je tama (dobro, nije baš sve, ali). I na kraju, da li znate ko je prošao? Pogađajte! Znate šta, bolje da vam kažem. Miševi! Sluge i sledbenici. Srušio se bedem i lepo su prešli na drugu stranu. Nisu se nimalo mučili. Eto, uvidela sam koji je prvi način da se prevari sudbina. Ali, ali, ali! Ja sam mnogo toga, ali miš nisam. Nikada, nikada, nikada ne uzimam tuđe (jedan od pravila mog ugovora sa sudbinom). Ne mislite valjda da ja poštujem tuđ rad! Ma, ne. Isuviše sam sebična da bih se koristila tuđim naporom – niko me neće hvaliti da sam JA to uradila.

Dok smo tako gledali kako posle prolaska jednog očaravajućeg junaka na divnom crnom konju (ah, ah, konačno nešto lepo, ali, avaj meni, progutala ga je sudbina) i gledanja mirne parade miševa koja se tromo vukla (pazi mene, kako bi se drugačije vukli nego tromo), prišao nam je jedan čikica jako ružnog i pretećeg izraza (samo da znate, ja nepristojne reči ne koristim, ne priliče dami kao što sam ja) i ponudio nam nešto… Nešto… Nešto… Ne mogu… Ne mogu…. Dobro, reći ću vam. Ponudio nam je da… Lopuža jedna! (ups, ružna reč, jao, jao – kaže mi moja vilenjačka savest). Ponudio nam je da za nas ukrade tuđe snove i da nas tako prebaci preko. Eto, rekla sam. Da li sam živa? Jesam. Nisam prihvatila! Odlučno sam odbila! Dogovorili smo se sa sudbinom da ma koliko se igrali sa istinom, nikada, nikada ne družimo sa obmanama, lažima i prevarama. Rekla je da, ako hoćemo, možemo se igrati sa fantazijama, iluzijama i snovima. Ne moramo nužno biti uvek s načisto s istinom. Ionako, ne živimo, moj vilenjak i ja po svim pravilima stvarnosti. Tako, lopov koji krade tuđe snove je otišao, a mi smo i dalje ostali u rupi.

Neki ljudi su radili oko samoga bedema – kopali su rupe ispod njega, skidali su kamen po kamen, donosili letve koje bi im pomogle da se prebace preko. Čak je i poneko uspevao. Ipak, potrebno je previše rada. Toliko napora moja nežna ramena ne mogu da podnesem. Izuzetno sam krhke građe, i najmanji vetrić me može oduvati (ha, ha, ha zato je piće koje piješ dijetalno – ovaj moj saputnik baš nema takta). Bio je tu i jedan vredan radnik koji je napravio rupu u samom zidu, kaže da je radio godinama. Sam se ponudio da nas prebaci preko. Rekla sam hvala, ali ne hvala. Jeste da sam i sama nekoliko puta bila u ozbiljnoj svađi sa sudbinom zbog neke od nimfi sa kojima se družim, ali svaka je potpis stavila na svoj ugovor. Neka hvala, svako ide za sebe, a pored toga tuđ trud ne uzimam.

Pazite sada ovo! Najčudnija stvar tamo jeste bila što su neki ljudi udarali glavom o sam bedem! Pravo glavom kroz zid – teško glavi, kažem ja. Kako im nije žao da uništavaju nervne ćelije. Zar nisu učili iz biologije koliko ćelija izumire svaki put kada se udari glava? Ostaće bez i ono malo pameti što imaju. Zid kao zid, kamen kao kamen. Preživeće! Pa, meni je moje glave žao. Za mene je ona neprocenjiva – drugu nemam (bar da je imaš, imala bi i drugu pamet – nevaspitanog li i bezobraznog li stvorenja, o moj Bože!).

Razmotrila sam sve dostupne opcije i nijedna mi ne odgovara – ili zahtevaju napor i rad, ili zahtevaju obmanu i laž, ili zahtevaju poniženje i priznavanje zasluga drugih ljudi, ili zahtevaju da ostanem bez glave. Stalno nešto zahtevaju i guđaju, naklapaju i igraju po mojim osetljivim živcima (kao u konja – ne, ne, kako ja tolerišem ovo stvorenje – pa, gospođice, ja sam samo tvoje naličje, ne žali se). Rešila sam da stvar uzmem u svoje ruke (preduzimljiva!) . Popela sam se na sam bedem i hodam po njemu (hrabra!), ali naravno trotoarom, pešačkom stazom, a ne sredinom puta koji mi je odredila sudbina (oprezna!). Plešem na samoj ivici sudbine! Šta mi može! Da me kazni – pravila ne kršim! Da mi kaže da skrenem s puta – puteve je sama stvorila krivudavim. Ne može da zakrpi svaku pukotinu, a verujte mi – moje su odveć male. Neka se ona nosi sa junacima, lopovima i krupnim zverkama. Dok je njima okupirana, svoj put stvaram sama.

Autorka: Jelena Pavlović

ОДЛИКЕ ДРАМСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ОСНОВНИ ПОЈМОВИ)

       Драма (драмска књижевност, драмска поезија) један је од три основна књижевна рода (поред лирике и епике). Настала је још у старој Грчкој још у 6. веку пре наше ере. Широм Грчке постоје остаци позоришта (амфитеатри) који су могли да приме и по више десетина хиљада гладалаца. Реч драма грчког порекла и значи радњу. Од осталих књижевних родова разликује се по томе што се драмски текст не излаже у приповеци или роману него се одиграва на позорници, пред нашим очима. Драма је истовремено и „уметност речи“ (постоји текст који је драмски писац написао) и „уметност сцене“ (изводе је уметници, глумци). Композиција драмског текста прилагођена је извођењу на сцени.

         Драма се дели на три основне врсте:

         1. КОМЕДИЈА у којој писац исмева људске мане, а писац има намеру публику да насмеје, а њен крај је увек срећан. Комични ефекти постижу се говором, гестовима, мимиком, необичним понашањем ликова, неспоразумима и тако даље. С обзиром на предмет радње комедија се дели на:

        а) комедија интриге – главни расплет је у неспоразуму и забуни, расејаности (Школски надзорник од Косте Трифковића);

        б) комедија карактера – исмева мане и пороке поједница као што су тврдичлук, уображеност, лицемерје (Кир Јања, Покондирана тиква и велики број других комедија Јована Стерије Поповића, Избирачица од Косте Трифковића);

        в) комедија нарави (друштвена комедија) – исмева мане неког друштва (велики број комедија Бранислава Нушића, Родољупци Јована Стерије Поповића).

        2. ТРАГЕДИЈА је драмска врста у којој главно лице, у борби за своје идеале и узвишене циљеве, мора да страда, па код гледалаца својом погибјом и страдањем изазива сажаљење и страх (Ромео и Јулија, Хамлет, Магбет, Отело од Шекспира, трагедије грчких писаца Есхила, Софокла и Еурипида);

         3. ДРАМА У УЖЕМ СМИСЛУ обрађује озбиљне теме из живота обичних људи, али главни јунак не страда смртно (трагично).

          У свакој од драмских врста јављају се посебни јунаци:

          1. КОМЕДИЈА – „гори од нас“;

          2. ТРАГЕДИЈА – „бољи од нас“;

          3. ДРАМА У УЖЕМ СМИСЛУ – „исти као ми“.

          У комедијама често се јавља ТИПСКИ ЈУНАК или ТИП – лик који има особине карактеристичне за неку групу људи. Типски ликови више носе заједничке, него индивидуалне црте. На пример, Фема је тип уображене жене, Кир Јања је тип тврдице и тако даље.

         Уопште у драми јунак се не слика свестрано, већ се открива само ЈЕДНА ЊЕГОВА ДОМИНАНТНА ЦРТА. Лик драмског јунака можемо пратити кроз дијалоге, монологе, његове поступке, драмске ситуације у којима се налази, његов изглед.

        У трагедији може се наћи лик који је носилац  позитивних особина (ПРОТАГОНИСТ) и лик који носи негативне особине (АНТАГОНИСТ).

         Радња у драми тече сажето и интензивно и пролази кроз пет етапа:

         1. ЕКСПОЗИЦИЈА – итно својство сваке драмске радње и служи да се читалац упозна са њеним битним елементима (јунацима, односима који владају међу њима, њиховим основним карактерним цртама, амбијентом и околностима у којима се дешава радња);

        2.   ЗАПЛЕТ   – радња се у њему убрзава, јунаци се чешће смењују на сцени, све више ступају у конфликте и кроз дијалог све јасније испољавају своје страсти, позитивне и негативне црте свога карактера. Сукоби и неспоразуми не постоје само на позорници него и у самим драмским јунацима. Они се колебају, сумњају и не сналазе најбоље у новонасталим ситуацијама.

      3. КУЛМИНЦАИЈА – највиши степен у развоју драмске радње, гладалац драме налази се на врхунцу узбуђења, неизвесност радње је достигла свој врхунац.

      4. ПЕРИПЕТИЈА – наговештава силазну путању у развоју драмске радње и представља преокрет (обрт) у дешавања. Личности се крећу путем који ће обележити њихов даљи живот. Гледалац више не осећа узбуђење и напетост радње као у перипетији и очекује коначно разрешење радње.

    5.    РАСПЛЕТ – радња у  драми се разрешава, знају се поражени и победници. 

      Ово је УНУТРАШЊА КОМПОЗИЦИЈА драме, односно то су  етапе кроз које драмска радња пролази. Постоји и СПОЉАШЊА КОМПОЗИЦИЈА драме и она представља начин на који је драмски текст написан. Тако се на почетку сваког драмског текста налази ПОПИС ЛИКОВА. Драмски текст се дели на ЧИНОВЕ (тако се драмски текст у једном чину назива ЈЕДНОЧИНКА или СКЕЧ). У једном чину радња се догађа НА ЈЕДНОМ МЕСТУ и у НЕПРЕКИДНОМ ВРЕМЕНУ. Чин представља део драмске радње који се изгра на позорници ОД ЈЕДНОГ ДО ДРУГОГ СПУШТАЊА ЗАВЕСЕ. Када на позорницу уђе нека нова личност или се нека од затечених удаљи, онда се то зове ПОЈАВА, СЦЕНА или ПРИЗОР. Појава или сцена обухвата време од УЛАСКА ЈЕДНЕ ЛИЧНОСТИ НА ПОЗОРНИЦУ па до изласка неког лица са позорнице.

    Драмски текст садржи: 

    1. РЕПЛИКЕ – поједнични говор неког јунака;

    2. ДИЈАЛОГ – разговор између два лика;

    3. МОНОЛОГ – продужена реплика и настаје кад једно лице дуже говори оно што мисли и осећа.

    У драми може да се јави и ПРОЛОГ – глумац пишчевим речима пре почетка представе говори о сврси позоришног комада, као и ЕПИЛОГ – глумац после завршетка представе коментарише радњу на сцени.

     Битан елемент композиције драме су ДИДАСКАЛИЈЕ или РЕМАРКЕ (описи или објашњења на почетку чинова или кратки делови текста у заградама у којима се описује амбијент у коме се радња догађа или у коме се коментарише понашање јунака на сцени).

   ДРАМСКИ СУКОБ – драме се обично заснивају на неком сукобу или конфликту (који се обично остварује у заплету, доживљава свој врхунац у кулминацији и који се разрешује у перипетији). Драмски јунак може бити у сукобу са:

   1. другим поједницем;

   2. друштвом;

   3. самим собом.

   ДРАМСКА РАДЊА – Пошто је трајање позоришне представе временски омеђено, драмска радња мора бити што сажетија и језгровитија. Од свакодневног живота драмска радња се разликује по томе што је усресређена на ЈЕДНУ ТЕМУ. У позоришту глумци не понављају реплике и гледалац мора бити усресређен на оно што се догађа на сцени. Драма се зато и често зове „КЊИЖЕВНОСТ НАПЕТОСТИ“.

   ДРАМСКА СИТУАЦИЈА – Скуп околности које одређују смисао неке сцене или драме у целини или неколико догађаја епозодично повезаних који изазивају одређене комичне или трагичне ефекте.

   Драма се може проучавати с аспекта:

  а) књижевности;

  б) позоришне ументности.

  ТЕАТРАЛОГИЈА је наука која проучава позоришну уметност, односно „драмски текст на позорници, сцени“. Тада се проучавају:

  а) визуелни елементи (оно што може да се види) – изглед сцене, глумца, маске, костими, тоналитети и нијансе боја, присуство или одсуство светла, сценски ефекти;

  б) аудитивни елементи (оно што може да се чује) – говор, музика, шумови, звучни ефекти;

  в) како се глумац понаша на сцени (мимика, гест, држање).

   У позоришној представи битни елементи су мимика, гестови, мастке, држање тела, сценски говор, расвета и боје, шумови и звукови, сценски реквизити. Када се проучава драмски текст са аспекта књижевности ови елементи УГЛАВНОМ ИЗОСТАЈУ. Улога ДИДАСКАЛИЈА је да надокнади оно што не може да се искаже дијалогом (изглед јунака, изглед сцене).

   

   

    

ФУНКЦИОНАЛНИ СТИЛОВИ (ОСНОВНИ ПОЈМОВИ)

      Свака комуникација међу људима одвија се између онога ко шаље поруку (говорника) и онога који прима поруку. Основни елементи комуникације међу људима су:

      1. пошаљилац поруке (говорник) – питање КО ГОВОРИ;

      2. прималац поруке (саговорник) – питање КОМЕ ГОВОРИ;

      3. сама порука (тема разговора)    – питање О ЧЕМУ СЕ ГОВОРИ.

     У свакодневном животу разговарамо са различитим људима и причамо о различитим темама. Нећемо о свакој теми говорити на исти начин и нећемо се свакоме обратити на исти начин. Као пример можемо узети познату аферу са алфатоксинима: на један начин ће технилог свом колеги технологу писати о њима у научном чланку; на други начин ће то објаснити новинар широкој јавности; на трећи начин ће то испричати кући своме брату или сестри; законодавац ће на четврти начин формулисати законске одредбе о нивоу алфатоксина у млеку; а неки довитљиви писац ће ово, опет на пети начин, искористити као тему за свој роман. Дакле, језик којим говоримо мења се у зависности од тога КО ГОВОРИ, КОМЕ ГОВОРИ и КОЈА ЈЕ ТЕМА РАЗГОВОРА, односно језик се мења у зависности од ФУНКЦИЈЕ У КОЈОЈ СЕ КОРИСТИ.

      ДЕФИНИЦИЈА: Функционално раслојавање стандардног језика условљено је говорним ситуацијама у којима говорно лице (усмено или писмено) општи са присутним или с претпостављеним лицем (слушаоцем или читаоцем). Раслојавање се врши према НАМЕНИ ПОРУКЕ (функцији који језик врши у процесу комуникације и избору изражајних средстава).

     ПОДЕЛА ФУНКЦИОНАЛНИХ СТИЛОВА:

     Функционални стилови се деле према намени поруке и/или према сфери људске делатности на:

      1. књижевноуметнички;

      2. новинарски или публицистички;

      3. научни;

      4.  разговорни;

      5. администаративни.

     Наука која се бави стилом уопште назива се СТИЛИСТИКА, а наука која се бави функционалним стиловима зове се ФУНКЦИОНАЛНА СТИЛИСТИКА.

     КЊИЖЕВНОУМЕТНИЧКИ СТИЛ

     КО ГОВОРИ? „Уметници речи“ (писци, песници, драмски писци...)

     КОМЕ ГОВОРИ? Свима који воле „уметност речи“ (читаоцима, слушаоцима, гледаоцима...)

     ШТА ГОВОРИ? О било чему – избор тема је неограничен

     Ови елементи условили су следеће карактеристике књижевноуметничког стила:

     1. СУБЈЕКТИВНОСТ (+++)/ ОБЈЕКТИВНОСТ (––––)

    Субјективност је у књижевноуменичком стилу јако изражена јер писац нуди свој поглед на свет и своје схватање света који га окружује. Није дужан да се држи „устаљених истина“ и може да обликује свет како је „њему воља“ (на пример, бајке, фантастична књижевност). Из тог разлога објективност није одлика овог функционалног стила.

    2. ЕМОЦИОНАЛНОСТ (+++)/ ОБЈЕКТИВНОСТ И ПРЕЦИЗНОСТ ЗНАЧЕЊА (–––)

    Речи у књижевном језику немају свакодневно значење, већ га продубљују и проширују. Речи ступају у нове односе са другим речима и тако се њен садржај богати. Речи су средство преко кога писац изражава СВОЈА ОСЕЋАЊА, СТАВОВЕ, ВЕРОВАЊА на СЛИКОВИТ НАЧИН.

    3. СЛИКОВИТОСТ (+++) / ПРЕЗИЦЗНОСТ ЗНАЧЕЊА (–––)

    4. НАЈСЛОБОДНИЈИ ИЗБОР ЈЕЗИЧКИХ СРЕДСТАВА И ТЕМА: ШИРОК ИЗБОР ЛЕКСИКЕ (+++)

    „Песничка слобода“ и субјективност условљавају то да је књижевноуметнички стил најслободнији од свих функционалних стилова стандардног српског језика. Уколико него жели да напише роман о средњем веку може користити старе речи (архаизме и историзме), уколико жели да напише роман о животу на селу може користити народни говор, уколико жели да напише роман о неком научнику може користити термине, уколико жели да напише роман о животу тинејџера може користити жаргонизме. Дакле, избор лексике условљен је избором теме, а избор теме условљен је „песничком слободом“.

   5. КОРИШЋЕЊЕ ЕЛЕМЕНАТА ДРУГИХ ФУНКЦИОНАЛНИХ СТИЛОВА (+++)

   6. ЛАБАВ ОДНОС ПРЕМА ГРАМАТИЧКОЈ И ПРАВОПИСНОЈ НОРМИ (+/–)

   „Песничка слобода“ дозвољава писцима и понека одсупања од правописне и граматичке норме. Тако се скоро појавила књига О људима, псима и мишима, песници често почињу своје стихове почињу само малим или само великим словом, драмски писци могу да користе граматички и правописно неправилне облике да би боље дочарали говор и карактер јунака и тако даље.

  7. УПОТРЕБА ПОЕТИЗАМА

   „Уметници речи“ често користе необичне, смишљају нове речи или проширују значење већ постојећих. Тако је песник Лаза Костић осмислио доста нових речи као што су несан, плетисанка и тако даље.

   8. ОПШИРНОСТ/КОНЦИЗНОСТ (+/–)

   9. ВЕЛИКИ БРОЈ ПОДСТИЛОВА

   Књижевноуметнички стил дели се на поетски (стил којим се пише поезија) и прозни (стил којим се пише проза). У оквиру ових стилова могу се издвојити различите врсте, на пример, стил епске песме није исти као стил лирске песме, стил научнофантастичног романа није исти као и стил историјског романа.

  НОВИНАРСКИ ИЛИ ПУБЛИЦИСТИЧКИ СТИЛ

  КО ГОВОРИ? Новинари или други публицисти

  КОМЕ? Широкој јавности која није добро обавештена о неком проблему

  ШТА? Вести из најразличитијих области

  Ови елементи условили су следеће карактеристике новинарског стила:

  1. ОБЈЕКТИВНОСТ/ СУБЈЕКТИВНОСТ (+/--)

   Објективност новинарског стила зависи од врсте текста и вести коју преноси. Новинарски стил тежи тачности и објективности. Најновије вести морају бити пренете верно и тачно. Мора се одговорити на питање: ШТА, ГДЕ, КО, КАДА и ЗАШТО. Одговори на ова питања морају бити јасни и прецизни и, пре свега, тачни. Новинар који пише вест (на пример, о догађајима у земљи и свету) тежи томе да буде објективан и да у текст не уноси своје личне ставове. С друге стране, репортажа је субјективнији жанр и дозвољава уплив веровања и мишљења које има новинар.

   2.  ЕМОЦИОНАЛНОСТ (+/-----)

   3. ЈЕЗГРОВИТОСТ И САЖЕТОСТ У КАЗИВАЊУ, ПРЕЦИЗНОСТ (++++)

   Порука мора бити пренета кратко и јасно и што прецизније.

  4. НАЈНЕУТРАЛНИЈИ ОД СВИХ СТИЛОВА

  Најближи је од свих функционалних стилова стилски неутралном језичком стандарду. Обраћа се широкој публици, а то условљава једноставнији језик који је близак свима. Употребљавају се „обични“ фразеологизми (устаљени изрази) и реченични склопови блиски свима).

   5. ПРЕПЛИТАЊЕ СА ДРУГИМ ФУНКЦИОНАЛНИМ СТИЛОВИМА (++++)

     У зависновсти од теме може се преплитати са различитим функционалним стиловима. Ако се новинар извештава о раду Народне скупштине користиће језик близак административном; ако извештава о некој научној теми приближиће се научном стилу. Да би неку тешку или неразумљиву тему приближио широј публици, новинар може користити и елементе свакодневног говора (приближавање разговорном стилу).

     6. ВЕЛИКИ БРОЈ ПОДСТИЛОВА

     У оквиру новинарског стила може се издвојити стил: вести, репортаже, хронике, коментара, интервјуа. Новинарски стил може бити писани (у новинама, на интернету) или усмени (на радију, на телевизији).

    7. КОНКРЕТНОСТ (++++)

    Углавном се бави конкретним људима и догађајима.

    НАУЧНИ СТИЛ

    КО? Научници

    КОМЕ? Другим научницима (научни чланци)/ ученицима (уџбеници)

    ШТА? Научне истине, проверене чињенице и доказе.

    Ови елементи условили су следеће карактеристике научног стила:

    1. ОБЈЕКТИВНОСТ (+++++++)/

     Научна истина мора бити ОБЈЕКТИВНА, тачна и заснована на чињеницама и доказима што искључује сваку субјективност аутора. Научна истина је (идеално) једна и тачна. Аутор не може игнорисати чињенице и износити своје мишљење. Мишљење се заснива на чињеницама, а не чињенице на мишљењу.

    2. СУБЈЕКТИВНОСТ (–––––––––––/+)/ ЕМОЦИОНАЛНОСТ (–––––––––––/+)

    Текстови из природних наука теже томе да у њима емоционалност и субјективност буду избегнуте. Субјективност и емицоналност чешће се јављају у друштвеним наукама (филозофија, наука о књижевности, историја уметности). Често се овим дисциплинама и замера да нису довољно „научне“ (објективне) јер дозвољавају веће присуство личног става аутора у тексту.

   Објективност и одсуство субјективности условили су велику употребу БЕЗЛИЧНИХ РЕЧЕНИЦА у административном стилу (Болест се прености..., Дешава се да ученици који слушају рок музику...). Некад се користи и такозвана „научна множина“ управо да би се избегла субјективност (У раду смо се бавили).

   3. ПРЕЦИЗНОСТ (+++++++++++)/ ПРЕНЕСЕНО ЗНАЧЕЊЕ (––––––––––––––––––)

   Једна од најбитнијих одлика научних текстова је употреба речи у основном, а не у пренесеном значењу. Тежи се што прецизнијем значењеу речи – реч треба да одреди неку ствар што прецизније могуће. Текст је намењен или стручњацима који се користе одређеним терминима. Не могу различити аутори користити различите термине. То би „направило пометњу“ у научном свету. Може се десити да двојица научника користе исти термин за различите ствари, а може се догодити и да различите ствари зову различитим именом. Да се овакве ствари не би догађале, научници теже што већој ПРЕЦИЗНОСТИ и зато употребљавају ТЕРМИНЕ. И када је један текст намењен ученицима, прецизност је битна јер онај који нешто учи требало би да градиво савлада што тачније и јасније.

    ЛОША СТРАНА ТЕРМИНА: Претерана употреба ТЕРМИНА може да служи томе да се прекрије незнање самог аутора. Аутор жели да нас „завара“ својом „речитошћу“ и „знањем“, а у ствари он прикрива то да не зна ништа о некој области.

     ДОБРА СТРАНА ТЕРМИНА: Темини омогућавају лакшу комуникацију међу научницима. Штеде време и простор – не мора се објашњавати оно што је стручњацима већ познато пошто се, уместо да се сваки пут понавља дефиниција, користи само једна реч или синтагма. Термини су често ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗМИ (РЕЧИ ИЗ ЛАТИНСКОГ ИЛИ ГРЧКОГ КОЈЕ СЛИЧНО ЗНАЧЕ У РАЗЛИЧИТИМ ЈЕЗИЦИМА) и то у великој мери олакшава комуникацију са страним научницима.

      4. УПОТРЕБА УТВРЂЕНИХ ОЗНАКА (ТЕРМИНА)

      5. УПОТРЕБА МЕЂУНАРОДНИХ ТЕРМИНА

      6. ЛОГИЧНОСТ, КОНЦИЗНОСТ И СИСТЕМАТИЧНОСТ (+++++++)

       Научни текст мора бити логичан: узрок увек долази пре последице, свака реченица мора да следи претходну и да претходи следећој (1→2→3). Научни текст има утврђену композицију: теоријски увод, објашњење метода истраживања, опис експеримента, изношење резултата, коментарисање резултата, закључци који из резултата могу извући. Текстови варирају у зависности од научне области (математика, хемија, психологија, социологија). Текст у уџбенику МОРА БИТИ ЛОГИЧАН И СИСТЕМАТИЧАН. Књижевни текст може почети и од „репа“ и преко „главе“ стићи до „срца“. С друге стране, нико лекцију не учи од краја, од последице, већ се креће од узрока.

    7. АПСТРАКТНОСТ  (++++++)

     Појединачне појаве у науци служе да се докаже нека научна истина која је општа и апстрактна. Апстрактност научног стила види се у употреби апстрактних именица (појам, узрок, функција, категорија, последица, структура).

    8. КОРИСТЕ СЕ УСТАЉЕНЕ ФРАЗЕ

    За повезивање текста научног стила често се користе устаљене фразе: Како из датих примера можемо да закључимо, Тема рада је, У експерименту су изнесени подаци, Из табеле следи, Именице треће врсте деле се даље на и тако даље.

    9. СЛАБО СЕ ПРЕПЛИЋЕ СА ДРУГИМ ЖАНРОВИМА

    10. ДЕЛИ СЕ НА СТРОГО НАУЧНИ И НАУЧНО-ПОПУЛАРНИ СТИЛ (може да се преплиће са новинарским и разговорним језиком

    11. СПОНТАНОСТ/ ПРИРОДНОСТ (––––––)

    РАЗГОВОРНИ СТИЛ

    КО? Свако

    КОМЕ? Свакоме

    ШТА? Све

    1. СУБЈЕКТИВНОСТ (++++)

    2. НАЈВИШЕ СЕ ЈАВЉА У УСМЕНОЈ ФОРМИ (свакодневни разговори о различитим темама), а може да буде и у ПИСАНОЈ (СМС, имејл)

    3. КОМУНИКАЦИЈА НИЈЕ ФОРМАЛНА, НИЈЕ УСЛОВЉЕНА ОДРЕЂЕНИМ ПРАВИЛИМА

    4. СПОНТАНОСТ, ПРИРОДНОСТ (+++++++)

    5. ЧЕСТО ЈЕ ПРАЋЕН ГЕСТОВИМА, МИМИКОМ

    6. ЧЕСТО СЕ ОДСТУПА ОД ГРАМАТИЧКИХ ПРАВИЛА

    7. ЧЕСТА УПОТРЕБА ЖАРГОНА

    8. ЧЕСТА УПОТРЕБА КРАТКИХ, ЕЛИПТИЧНИХ И НЕДОВРШЕНИХ РЕЧЕНИЦА

    АДМИНИСТРАТИВНИ СТИЛ

    КО? ЗАКОНОДАВАЦ/ДРЖАВНА ИНСТИТУЦИЈА

    КОМЕ? ГРАЂАНИМА

    ШТА? ЗАКОНСКЕ ПРОПИСЕ И ОБАВЕЗЕ

    1. ОБЈЕКТИВНОСТ (++++++)

    Закони мора бити исти „за све“ и исти „свуда“. Не могу за некога важити једни, а за другога други прописи.

   2. ПРЕЗИЦИЗНОСТ (+++)

   Законски прописи морају бити прецизни да се не би тумачили „и овако и онако“. Тежи се примени закона „ни по бабу ни по стричевима“.

   3. БЕЗЛИЧНОСТ  (++++++)

   У административном стилу честе су безличне реченице (Члан 3. закона мења се, Доноси се измена закона).

   4. УСТАЉЕНОСТ ИЗРАЗА (+++++++)

   Користе се често устаљени изрази и конструкције: у складу са чланом 28, с обзиром на члан 89, у погледу на, према прописима.

   5. УСТАЉЕНОСТ КОМПОЗИЦИЈЕ (СТАНДАРДИЗАЦИЈАМА)

   Композиција административних докумената је тачно утврђена. Обрасци се не пишу за свакога посебно, већ за све људе. Зна се како административни документ почиње и како се завршава. Изглед документа обично је прописан и тачно утврђен (СТАНДАРДИЗОВАН).

   6.  ЗВАНИЧНОСТ У ОБРАЋАЊУ (++++++)

   Често се у административном стилу комуникација одвија између институције (државе, општине) и појединца. Административни стил је ФОРМАЛАН – у њему се морају поштовати одређена правила. Језик администрације је „језик у тамним, строгим оделима“, док је разговорни језик „језик са кратким рукавима и разбарушеном косом“. Као што у неку установу не можемо ући непристојно обучени, не можемо користити неприкладан језик.

   7.  УПОТРЕБА ПРАВНИХ ТЕРМИНА (одредба, праграф)

   8. РЕЧЕНИЦЕ СУ ДУГЕ И СЛОЖЕНЕ, КОРИСТЕ СЕ СЛОЖЕНЕ СИНТАГМЕ (5. параграф 3. члана закона);

   9. КОРИСТИ СЕ „РАШЧЛАЊЕНИ ПРЕДИКАТ“ (донети решење уместо решити, извршити измене уместо изменити)

   10. ЕМОЦИОНАЛНОСТ/СУБЈЕКТИВНОСТ/ПРЕНЕСЕНО ЗНАЧЕЊЕ (0)

   11. ДЕЛИ СЕ НА ВИШЕ ПОДСТИЛОВА (стил дописа, уговора, образаца, предлога, уверења)

   12. НАЈЧЕШЋЕ ЈЕ У ПИСАНОЈ ФОРМИ, РЕЂЕ СЕ ЈАВЉА У УСМЕНОЈ (говор у Народној скупштини)